European Jazz Master u Velikom Borištofu

Legenda hrvatskoga jazza, vibrafonist i kompozitor Boško Petrović publicirao je tokom svoje karijere kih 100 albumov. Moj najdraži vinyl, koga je snimio sa sastavom BP Convention, potiče iz 1975. ljeta i nosi naslov “Zeleno raspoloženje”. Od Petrovićevoga nastupa u Staroj školi u Velikom Borištofu 29. novembra 1986. ljeta sačuvane su dvi kompozicije.

Aleksandar Dragaš o Bošku Petroviću

ZAGREB - U go­di­na­ma hr­vat­s­ke au­tar­ki­čno­sti i de­vi­ze “tko je ja­mio - ja­mio je”, kad se s po­do­zre­njem gle­da­lo na sve što ni­je oda­v­de, mno­gi su “pa­tulj­ci”, sa­­mo za­to što su bi­li “naši”, ne­za­slu­že­no po­sta­li “ne­tko i neš­to”. Po­tom smo u vre­me­ni­ma red­­kar­pe­ti­za­ci­je me­di­ja, big­bra­de­­ri­za­ci­je kul­tu­re i ra­su­la ka­­pi­ta­li­zma, na či­ji smo do­vra­tak ta­man sti­gli, za­bo­ra­vi­li da ov­dje još i da­nas ži­ve “di­vo­vi” ko­­ji su u vri­je­me “ne­na­ro­dnog re­­ži­ma” i “ko­mu­ni­sti­čkog mra­ka” na ra­vno­pra­vnoj no­zi pa­ri­ra­­li svjet­ski pri­zna­tim ko­le­ga­ma po stru­ci.

Je­dan od tih “di­vo­va” je i vi­bra­­fo­nist svjet­ske re­pu­ta­ci­je, naš naj­ve­ći pro­mo­ter jaz­za, ure­d­nik i vo­di­telj broj­nih TV i ra­­dij­skih emi­si­ja, di­sko­graf i pe­­da­gog Boško Pe­tro­vić - ro­đen u Bje­lo­va­ru 18. ve­lja­če 1935. i već de­se­tlje­ći­ma po­z­nat po in­ci­ja­li­ma B. P., a od 2005. i slu­žbe­no ti­tu­li­ran Eu­ro­­pe­an Jazz Ma­ster od Eu­ro­pe­­an Jazz Awards Com­mit­te­e­ja.

U ra­znim for­ma­ci­ja­ma - Za­g­reb Jazz Quartet, Za­greb Ja­zz Quintet, B. P. Non­con­ver­ti­b­le All Stars, Boško Pe­tro­vić & Da­­mir Di­čić Big Band, B. P. Con­­ven­ti­on, Boško Pe­tro­vić Trio - na­stu­pa već pu­nih 50 go­di­­na i slušati ga dok pri­ča je kao da ispred se­be ima­te ži­vu en­­cikl­pe­di­ju ko­ja ni­zom ane­g­do­­ta osli­ka­va fan­ta­sti­čnu ga­le­ri­­ju li­ko­va s hr­vat­ske, ju­go­sla­ven­­ske i svjet­ske jazz sce­ne, uk­lju­čivši i “ti­ta­ne jaz­za i blu­e­sa” ( Louis Arm­strong, Dizzy Gi­l­le­spie, John Lewis, Art Far­mer, Joe Pass, Stan Getz, Jo­h­n­ny Grif­fin, Ge­or­gie Fa­me, Mi­c­­hel Le­grand, Ni­els H.Q. Pe­der­­sen, To­ots Thi­e­le­mans, Big Joe Tur­ner, Buck Clayton.. .) s ko­­ji­ma je svi­rao, pri­ja­te­lja­vao i pio po Eu­ro­pi i Ame­ri­ci.

Po­tom se društvo ugle­dnih sv­jet­­­skih dže­ze­ra po­če­lo oku­p­lja­­ti u B. P. Clu­bu - na po­zor­ni­ci, za šan­kom i le­gen­dar­nim “stam­m­tisc­hom” - ko­ji je Boš­ko 1988. otvo­rio u cen­tru Za­g­re­­ba po uzo­ru na lon­don­ski Ro­n­nie Scott’s Jazz Club. U za­gre­­ba­čkoj jazz in­sti­tu­ci­ji, ne­da­v­no pri­mlje­noj u pu­no­pra­v­no član­stvo Eu­ro­pe­an Jazz Net­worka, za istim “stamm­tisc­hom” Boško mi čas ra­do­s­no, čas sje­tno, ali uvi­jek izni­m­no za­ni­mlji­vo i du­ho­vi­to pri­ča o ne­vje­ro­ja­tno uzbu­dlji­vom i plo­d­nom ži­vo­tu ti­je­kom ko­jeg je po­stao naš si­no­nim za jazz.

Boškov otac ci­je­li je rat pro­veo u nje­ma­čkom za­ro­blje­niš­t­vu ka­mo je do­spio kao ofi­cir sta­ro­­ju­go­sla­ven­ske voj­ske, bra­­ne­ći Kar­lo­vac i ne že­le­ći se na­­kon za­ro­blja­va­nja pri­dru­ži­ti ni Ne­di­će­vim, ni Pa­ve­li­će­vim po­stroj­ba­ma. Maj­ka, uči­te­­lji­ca, “zbog idi­o­ta” - alu­di­ra na se­be Boško - osta­la je do­ma, a šesto­go­dišnji kli­nac ubr­zo se u Kar­lov­cu omi­lio su­sje­du Ma­he­­ku, umi­ro­vlje­nom češkom voj­­nom gla­zbe­ni­ku ko­ji ga po­či­nje po­du­ča­va­ti vi­o­li­ni. Na­kon izla­ska iz nje­ma­čkog za­ro­blje­ništva otac se ak­ti­vi­rao kao ofi­cir JNA i obi­telj se se­li u Sa­ra­je­vo, a 1947. sti­žu u Ško­fju Lo­ku, odno­sno Lju­b­lja­nu.

“Ži­vio sam u đa­čkom do­mu ‘Ivan Cankar’ (nas 64 u so­bi) i po­­čeo svi­ra­ti vi­o­li­nu u škol­s­kom or­ke­stru, ugla­vnom val­ce­­re i pol­ke. Ta­mo sam upo­z­nao Vin­ka Glo­bo­ka­ra, ko­ji je već sa 14-15 go­di­na kao trom­bo­­nist po­čeo ho­spi­ti­ra­ti u big ban­­du pod ra­vna­njem Bo­ja­na Ada­­mi­ča, ta­da naj­bo­ljem u Ju­go­s­la­vi­ji, a na ame­ri­čkoj ra­di­o­­­po­sta­ji za ame­ri­čku voj­sku u Eu­­ro­pi - Ame­ri­can For­ces Network Ra­dio iz Münchena, emi­­si­ja ‘Mu­sic U.S.A.’ Willisa Co­­no­ve­ra - opse­si­vno sam slu­š­ao Glen­na Mil­le­ra, Fran­ka Si­na­t­ru i Lo­u­i­sa Arm­stron­ga, za ko­­­jeg ni­sam ni znao je li bio crn ili bi­jel ni­ti mi je to bi­lo va­ž­­­no”, pri­sje­ća se Boško svo­jih po­­če­ta­ka.

Za­ni­mlji­vo, taj isti Wi­llis Co­no­ver, uz či­je je ra­dij­s­ke emi­si­je Boško po­čeo bru­si­ti svoj ukus, ka­sni­je će u emi­si­ji “Jazz Ho­ur” na Vo­i­ce Of Ame­­ri­ca šest da­na u tje­dnu emi­­ti­ra­ti Boškov in­ter­vju, a po­­tom sre­di­nom 80-ih u Ga­vel­li u svom do­bro po­zna­tom sti­­lu otvo­ri­ti oblje­tni­čki kon­cert Za­greb Jazz Quarteta, no do to­ga je bio dug put.

“S dvo­ji­com sta­ri­jih pri­ja­te­lja, har­mo­ni­kašem Mar­kom i kla­­vi­ri­stom Jan­kom, fan­ta­zi­rao sam o jazz sa­sta­vu, a ‘pr­vi ve­­li­ki nastup’ ima­li smo u va­tro­­ga­snom do­mu za No­vu go­di­nu 1949. ili 1950. Na re­per­to­a­ru smo ima­li če­ti­ri pol­ke, če­ti­ri val­ce­ra, je­dan en­glish val­cer, pa ‘Stardust’ ko­ju smo gro­­zno svi­ra­li i ‘In The Mood’ Glen­na Mil­le­ra. Bi­la je ve­li­ka po­tre­ba za za­ba­vom i ple­som, a ni­je bi­lo ben­do­va, ka­mo­li plo­ča. Ni­tko ni­je bio sla­van, osim bra­će Av­se­nik. Za je­dnu našu svir­ku na pla­ka­tu je bio te­k­st ‘v ne­de­lju v ga­sil­skem do­mu ve­li­ka vr­tna ve­se­li­ca, igra pri­­zna­ni vaški kvin­tet, ko­zar­ce pri­­ne­si­te seboj’. Par kranj­skih sa sen­fom na kar­ton­skom po­d­­lošku, kruh i vi­no u čaši ko­ju si po­nio sa so­bom i to je bio ban­­ket uz be­zi­me­ni kvin­tet, po­­znat sa­mo po to­me jer je bio je­­di­ni u se­lu”, re­mi­ni­sci­ra Boš­ko pr­ve gla­zbe­ni­čke ko­ra­ke.

Ne­za­do­vo­ljan vi­o­li­nom, po­že­lio je svi­ra­ti te­nor sa­kso­fon po uzo­­ru na Sta­na Get­za i Co­le­ma­na Hawkinsa, a ro­di­te­lji mu, vi­djevši da ja­ko vo­li gla­z­bu, ku­pu­ju har­mo­ni­ku što pri­ma “sa su­zdr­ža­nim oduševlje­njem”. Isto­do­bno, na­da­ren za no­­go­met, je­dno po­lu­vri­je­me ig­ra za lju­bljan­ski Odred (da­naš­nja Olim­pi­ja) pro­tiv Mün­che­na 1860. U Za­gre­bu, ka­mo se obi­telj Pe­tro­vić zbog oče­va ofi­­cir­skog po­zi­va se­li 1954., ig­ra za Lo­ko­mo­ti­vu, do nje­zi­na pre­se­lje­nja na Kaj­ze­ri­cu, a kao stu­dent elek­tro­te­hni­čkog fa­­kul­te­ta op­sje­dnut gla­zbom po­­či­nje stje­ca­ti pr­va po­znan­s­tva u za­gre­ba­čkim in­te­le­ktu­al­nim kru­go­vi­ma. Dru­žio se s To­šom Da­pcom, Gu­sta­vom Kr­­kle­com, Edom Mur­ti­ćem, Bo­­ri­som Do­ga­nom, Iva­nom Pi­­ce­ljom, Boškom Rašicom, Oto­nom Gli­hom, Bo­ri­som Bu­ća­­nom, Ju­rom Kašte­la­nom, Bo­­žom Be­ckom. S dru­ge stra­ne, s ti­po­vi­ma po­put Vin­ka Ko­ka­­lja Vim­pi­ja, “za­gre­ba­čkog Ja­­me­sa Cagneyja”, do ju­tra je “češ­ljao bir­cu­ze od ‘To­ni­ja Trohe’ u Čr­no­mer­cu do ‘Strica’ u Du­­bra­vi”, a sve je to ti­je­kom vre­­me­na osta­vi­lo tra­ga na nje­mu i u nje­go­voj gla­zbi.

Do­i­sta, kad god sre­tnem Boš­ka, či­ni mi se da u nje­mu, osim “šme­­ker­skog”, ima i nešto “šte­mer­skog”. Na nje­go­vu, još “vra­go­la­stom” li­­cu, u nje­go­vu po­gle­du, ge­sta­ma i go­vo­ru osje­ti se da je i u um­je­tno­sti i u uli­ci po­ku­pio zna­­nja za de­vet ži­vo­ta. U vr­lo emo­­ti­vno i du­ho­vi­to na­pi­sa­noj, a ipak pre­ci­znoj mo­no­gra­fi­­ji “Welcome To The Club - 10 go­­di­na B. P. Clu­ba”, po­koj­ni Dra­­žen Vr­do­ljak, je­dan od naj­b­li­žih Boško­vih pri­ja­te­lja, sjaj­no je na­pi­sao ka­ko je u “pro­ce­su na­u­ko­va­nja upo­znao mno­ge stra­ne Boška Pe­tro­vi­ća: mi­ro­­lju­bi­vu, kon­flik­tnu, in­ge­ni­o­z­nu, kon­tro­ver­znu, ve­se­lu, kre­­a­ti­vnu...”. I to je to­čno, Boš­ko je u ve­li­koj mje­ri oso­ba ka­k­ve u ame­ri­čkom žar­go­nu zo­vu “self-ma­de man”. Ugla­v­nom je učio me­to­dom vla­sti­te ko­­že, uve­li­ke se sam obra­zo­vao za ono što je osje­tio kao svoj po­ziv, pro­bi­jao gdje su dru­­gi odu­sta­ja­li, če­sto ula­zio u su­­ko­be s ma­lo­gra­đan­skom sre­­di­nom. Vješt u po­slo­vnim pre­­go­vo­ri­ma, uvje­ra­va­nju lju­di i na­mi­ca­nju spon­zor­skog nov­­ca za svo­je pro­gra­me, “di­p­lo­mat­ski” fin, ali i “faj­ter­ski” oš­tar, već po­la sto­lje­ća ima fa­s­ci­nan­tan “dri­ve” za jazz, um­je­t­nost, pro­mo­ci­ju i mu­sic bu­si­­ness.

Sre­di­nom 50-ih, kod ho­te­la Du­­bro­vnik, do­ko­pao se gla­z­be­ne Špi­ce na ko­joj su se sva­ko­­dne­vno, a po­go­to­vo pe­tkom i su­bo­tom, sa­sta­ja­li gla­zbe­ni­ci i tra­ži­li an­ga­žma­ni za ple­snja­ke ko­jih je u Za­gre­bu sre­di­nom 50-ih bi­lo, pre­ma je­dnom iz­ra­ču­nu Dra­ge Di­kli­ća, 96. Na sa­­mom uglu Ga­je­ve i Tr­ga, kod knji­­ža­re Zna­nje, sta­ja­li su naj­pri­­zna­ti­ji i naj­sta­ri­ji gla­zbe­ni­ci, nešto ni­že po Ga­je­voj, kod pro­­la­za u ne­bo­der, oni ko­ji su uli­­je­ta­li u sa­sta­ve kao za­mje­na ovih pr­vo­kla­snih gla­zbe­ni­ka, a još ni­že, sve do Ghe­tal­du­sa “pa­­tulj­ci”.

Ple­snja­ci su bi­li je­di­­na za­ba­va. Ta­mo su se svi­ra­li ame­ri­čki ever­gre­e­ni, fran­cu­s­ke šan­so­ne uz ple­sni ri­tam i ta­­li­jan­ske kan­co­ne, blješta­ve me­­lo­di­je Ge­or­gea Gershwina, Je­­ro­mea Ker­na, Ir­vin­ga Ber­li­na, Ro­dger­sa i Har­ta, Co­lea Por­­te­ra te, ia­ko je po­sto­jao ti­hi boj­­kot, me­lo­di­je iz onih ame­ri­č­kih fil­mo­va ko­ji su se pro­bi­li do naših ki­na po­put “Ba­la na vo­­di” i “Mla­di­ća s tru­bom”, a slo­­bo­dni­je ple­sne po­kre­te do­no­­si­le su “me­ksi­čke za­po­ma­ga­­li­ce” ko­je su ra­do izvo­di­li Ivo Ro­bić i Mar­ko No­vo­sel. Pod ka­pom ever­gre­e­na bi­li su svi - i dže­ze­ri i šla­ge­raši.

“Su­ra­đi­va­li smo gdje god smo mo­gli jer je bi­la u pi­ta­nju eg­zi­sten­ci­ja, ali pa­zi­lo se na kva­­li­te­tu. Gla­zbe­ni­ci su zna­li či­­ta­ti no­te i po­zna­va­li osno­ve har­­mo­ni­je ka­ko bi mo­gli izvo­di­­ti ra­zno­ro­dnu gla­zbu, a spe­ci­­ja­li­sti ni­su pro­la­zi­li jer ne bi ima­­li po­sla”, po­jašnja­va Boško kli­­mu na za­gre­ba­čkoj gla­zbe­noj sce­ni 50-ih.

Ta­da su “na­ro­dnja­ci” bi­li maj­­sto­ri se­vda­ha, Sil­va­na Ar­me­­nu­lić ili Me­ho Se­pić, no ia­ko pri­li­čno au­ten­ti­čni i tra­di­cio­nal­ni pro­fe­si­o­nal­ci, čak ni oni ni­su mo­gli svi­ra­ti u dvo­ra­ni Istra, ne­go u Do­mu JNA. Boško i nje­go­vi fren­do­vi, pak, svi­­ra­li su na ple­snja­ci­ma u Gla­z­be­nom za­vo­du ili Ra­dio-klu­bu na Tr­gu žr­ta­va fašizma i po mje­snim za­je­dni­ca­ma po­put one u Me­sni­čkoj, ko­je su ima­­le i bu­dže­te za ra­zne pr­gra­­me. On i nje­go­vi pri­ja­te­lji vje­­ro­va­li su da ni­ka­da ne­će smo­­ći no­vac za stan ili au­to, ali “to je otva­ra­lo pro­stor za spon­ta­­no pre­da­va­nje ži­vo­tu bez oba­ve­za, dok su da­nas svi opte­re­će­ni kre­di­ti­ma, egzi­sten­ci­jom i oba­ve­za­ma”, ka­že Boš­ko.

U jazz eki­pi iz Ra­di­o­klu­ba kod Tr­ga žr­ta­va fašizma bio je i Dra­go Di­klić Fi­ko na alt-sa­k­so­­fo­nu, ko­ji je mo­rao po­tpi­sa­ti ugo­vor da ne­će pje­va­ti sva­ku pje­s­mu jer će ga ina­če izba­ci­ti iz ben­da, pošto su ga više tre­b­a­li kao sa­kso­fo­ni­sta, ia­ko su “nje­­go­vi šla­ge­ri mo­gli bi­ti svjet­­ski hi­to­vi da se ma­lo više po­­tru­dio oko nji­ho­va pro­bo­ja va­­ni”. Za­gre­ba­čki gla­zbe­ni­ci ima­­li su i svo­je ka­fi­će, a naj­po­pu­l­ar­ni­ji je bio onaj zvan Jun­fe­­ri­ca, na sje­ver­noj stra­ni Te­s­li­­ne, izme­đu Ga­je­ve i Praške. No, Boško se ra­no izo­li­rao od “ce­hov­skog di­je­la za­gre­ba­čkih gla­zbe­ni­ka” ko­ji je pu­no “tra­čao i ba­lje­zgao”.

Do sve­ga se ta­da teško do­la­zi­lo, pa ta­ko i do plo­ča ili ma­ga­zi­­na. Je­dan od “izvo­ra in­for­ma­­ci­ja” bio je vr­lo ta­len­ti­ra­ni jazz pi­ja­nist Mi­haj­lo Pu­ba Sch­wartz, či­ji je otac ra­dio za Bayer kao tr­go­va­čki pu­tnik i sa slu­ž­­­be­nim Mer­ce­de­som sva­ko ma­­lo pu­to­vao u Nje­ma­čku, ot­kud je do­vu­kao i pr­vi gra­mo­fon, ko­ji je mo­gao za­re­dom vr­tje­­ti šest LP plo­ča. Pu­ba je do­bi­­vao jazz ma­ga­zin Downbeat i no­ve plo­če, pa je Boško kod nje­­ga pr­vi put čuo Mo­dern Jazz Quartet.

Schwartzov trio imao je pro­­be u stu­di­ju Le­njin u Šu­bi­će­­voj 20, gdje je bio Ra­dio Za­g­reb, i ta­mo su u po­dru­mu Pu­ba i bu­bnjar Pe­tar Spa­sov našli Je­n­co, “lešinu od vi­bra­fo­na” za­o­­sta­lu još iz dva­de­se­tih go­di­­na pri­je ra­ta. Na istom ta­k­vom u big ban­du Pa­u­la White­ma­na svi­rao je u 20-ima Adri­an Rol­li­ni, osni­vač po­pu­lar­nog or­ke­stra Ca­li­for­nia Ram­b­lers. “No, s ovog vi­bra­fo­na ne­t­ko je otu­đio ko­ta­če, mo­žda i za onu da­sku na ka­kvi­ma su se klin­­ci spušta­li po uli­ca­ma, fa­li­le su i dvi­je plo­či­ce i mo­rao sam svi­ra­ti po­gr­bljen, a pe­da­la je ra­di­la kad je htje­la. Ipak, na nje­mu sam odv­si­rao svoj pr­­vi blu­es u ži­vo­tu. Tu i ta­mo sje­o bih i za bu­bnje­ve jer sam do­s­ta do­bro swingao. Ta­ko se na tom vi­bra­fo­nu spo­ji­li mo­ja ri­t­mi­čnost, po­zna­va­nje kla­vi­ja­­tu­re s har­mo­ni­ke i po­če­ci po­zna­va­nja har­mo­ni­je, za­hva­lju­ju­­ći vi­o­li­ni i knji­ga­ma ko­je sam o to­me či­tao, što je pre­du­vjet im­­pro­vi­zi­ra­nja u jaz­zu”.

Pr­vi put Boško je na tom vi­bra­fo­nu svi­rao u dvo­ra­ni Istra, gdje su kon­cem 50-ih na­stu­pa­li Ivo Ro­bić, Mar­ko No­vo­sel, Ga­­bi No­vak i dru­gi pje­va­či za­ba­v­ne gla­zbe, uz or­ke­star Ni­ki­­ce Ka­lo­gje­re ili Stje­pa­na Mi­ha­­ljin­ca. U je­sen 1959. Bošku sti­­že na­ru­če­ni vi­bra­fon mar­ke Pre­­mi­er, ko­jeg je ne­ki ca­ri­nik de­­kla­ri­rao kao “ku­ćan­ski apa­rat”, a Kvar­tet Boška Pe­tro­vi­ća (Petrović-Kru­žić-Re­me­ta-Ge­reg) pr­vi put na­stu­pa u Hr­vat­s­­kom gla­zbe­nom za­vo­du 20. stu­­de­no­ga 1959.  u okvi­ru “Ko­n­­­cer­ta mo­der­nog jaz­za”, na ko­jem je na­stu­pio i trio kla­vi­­ri­sta Da­vo­ra Kaj­feša, opi­je­nog ra­do­vi­ma Jo­hna Lewisa iz Mo­­dern Jazz Quarteta i Osca­ra Pe­ter­so­na. Kaj­feš, umje­sto Zla­t­ka Kru­ži­ća, ubr­zo pre­la­zi k Boš­ku, ko­ji piše pr­ve skla­dbe (“Mr. Fla­na­gan Blu­es”, “Ing. Swing”, “With Pa­in I Was Born”), i ta­ko se for­mi­ra je­z­gra sa­sta­va ko­ji se od po­če­tka 1960. i slu­žbe­no zo­ve Za­gre­ba­č­ki jazz kvar­tet. Ime iza­zi­va pra­­vu bu­ru jer se je­dan mlad i re­­la­ti­vno ne­a­fir­mi­ra­ni gla­zbe­nik po­put Boška usu­dio svoj sa­s­tav na­zva­ti po Za­gre­bu. Su­d­­bi­nu sa­sta­va uve­li­ke mi­je­nja su­­sret s čla­no­vi­ma ame­ri­čkog Mo­­dern Jazz Quarteta, ta­da na­j­pri­zna­ti­jeg svjet­skog jazz be­n­da, ko­ji je u Ju­go­sla­vi­ju doš­ao od­svi­ra­ti kon­cer­te u Be­o­­gra­du, Za­gre­bu i Lju­blja­ni.

“MJQ je u Be­o­gra­du u Do­mu sin­­di­ka­ta na­stu­pao dan na­kon ne­kog fe­sti­va­la dje­čje pje­sme na ko­jem smo pra­ti­li pje­va­če i po­­po­dne smo Kaj­feš i ja otišli u ho­­tel Ma­je­stic po­tra­ži­ti ih. Mil­ta Jac­kso­na za­te­kli smo ka­ko na kre­ve­tu, gol kao od maj­ke ro­­đen, igra re­mi sa svo­jom že­nom Sandy, odje­ve­nom sa­mo u ne­gli­že. Sandy mu do­ba­cu­je ‘Milt, your pants’, na­kon če­ga on nonšalan­tno usta­je i odla­zi do or­ma­ra obu­ći ga­će. Do­go­vo­­ri­li smo se da će­mo se vi­dje­ti na­ve­čer na kon­cer­tu, a u me­đu­­vre­me­nu je došao John Le­wis pa smo izašli po­ka­za­ti mu grad. John je završio Jul­li­ard, bio vr­lo na­či­tan, obo­ža­vao kla­si­č­nu gla­zbu i Da­vor Kaj­feš mu je sjaj­no spa­ri­rao. Po­sli­je kon­cer­­ta otišli smo na Ska­dar­li­ju, gdje je u je­dnom re­sto­ra­nu na­stu­­pa­la ču­ve­na pje­va­či­ca ru­s­kih ro­man­si Ol­ga Jan­če­ve­cka. Ta­mo smo de­čke iz MJQ-a po­sve osvo­ji­li pa smo se do­go­vo­ri­­li da će­mo ih pri­če­ka­ti su­tra­dan po­po­dne na za­gre­ba­čkom ae­­ro­dro­mu. Na kra­ju smo za­vr­šili kod mo­jih na ru­čku”, pri­ča Boško.

Bio je to po­vi­je­sni ru­čak ko­ji je Za­gre­ba­čkom jazz kvar­te­tu odškri­nuo vra­ta svjet­skog us­pje­ha. U sva­kom slu­ča­ju, bi­lo je to kao kad bi Rol­ling Sto­ne­­si 1968. svra­ti­li na ru­čak kod Dra­ge Mli­nar­ca i Gru­pe 220 ili kao da su The Clash 1980. svra­tli na klo­pu kod Pr­lja­­vog ka­za­lišta ili Fil­ma. Tog svi­­banj­skog po­po­dne­va 1960. Mi­lt Jac­kson je ku­pio aku­sti­č­nu gi­ta­ru u Mu­zi­čkoj na­kla­di (ta­da Men­geš) u Te­sli­noj te na njoj u Ame­ri­ci s Rayom Char­le­­som sni­mio “So­ul Brot­he­ra”. Jo­hn Lewis po­čeo je je­dnom, dva­put go­dišnje do­la­zi­ti u Za­greb i od­sje­da­ti kod Boška, dok je­dnom ni­je od­sjeo u ho­te­lu, na što se Boško “na­pol uv­re­dil”. Ta­da mu je Kaj­feš re­kao da je John po­čeo “zu­ja­ti” s Mi­r­ja­nom, mla­đom se­strom Kaj­fe­šove su­pru­ge Le­le.

“Je­dne sam no­ći do dva sa­ta uju­tro u ha­u­sto­ru sa­vje­to­vao Mi­rja­nu što da na­pra­vi jer ju je John za­pro­sio. To je ta­da u ovoj, da ne ka­žem pri­mi­ti­v­noj sre­di­ni bi­lo ja­ko de­li­ka­tno jer je John cr­nac. Ima­li smo pu­­no pri­va­tnih ve­za izme­đu Za­­greb Jazz Quarteta i MJQ, bio sam Jo­hnov kum na vjen­ča­­nju s Mi­rja­nom, a John nam je ot­krio pu­no taj­ni ko­je su ja­ko bi­tne za cje­li­nu. Bio nam je me­n­tor i po­du­ča­vao nas ka­ko i ko­­ji re­per­to­ar da svi­ra­mo.”

Za­hva­lju­ju­ći odli­čnim snim­ka­ma, fe­sti­va­li­ma, a po­tom i pr­vim su­ra­dnja­ma sa stra­­nim gla­zbe­ni­ci­ma, Za­greb Jazz Quartet, ko­ji se usta­lju­je u svo­joj naj­po­zna­ti­joj i na­pri­z­na­ti­joj po­sta­vi (Boško Pe­tro­vić - vi­bra­fon, Da­vor Kaj­feš - kla­vir, Mi­ljen­ko Pro­ha­ska ili Kre­šimir Re­me­ta - kon­tra­bas, Sil­vi­­je Gloj­na­rić - bu­bnje­vi), ubr­zo pr­vi­la­či po­zor­nost ja­ke nje­ma­č­ke agen­ci­je Lipp­mann & Rau, ko­ja je u Eu­ro­pi za­stu­pa­la El­lu Fit­zge­rald, or­ga­ni­zi­ra­la New­port Jazz fe­sti­val To­ur, a ka­s­ni­je i kon­cer­te za The Who i dru­ge rock ben­do­ve. ZJQ po­či­­nje sve češće na­stu­pa­ti po Nje­­ma­čkoj i Eu­ro­pi, a 1960. sni­­ma pr­vu LP po­ču za ino­ze­m­no tr­žište u Waldorfu, mje­staš­cu na­do­mak Frank­fur­ta iz ko­­jeg po­tje­če obi­telj u či­jem je vla­s­ništvu la­nac ho­te­la Waldorf Asto­ria.

“Horst Lipp­mann i Fritz Rau re­­kli su nam da će nas, ako sni­mi­mo plo­ču do tri po­po­dne, a doš­li smo u je­dna­est uju­tro, vo­­di­ti u Stutt­gart na kon­cert Du­­kea El­ling­to­na. Na­ra­vno da smo sve završili i na­ve­čer upo­z­na­li Du­ke­o­ve gla­zbe­ni­ke po­put te­nor sa­kso­fo­ni­sta Pa­u­la Go­n­za­le­sa i tru­ba­ča Ca­ta An­der­­so­na, ko­ji je s Li­o­ne­lom Ham­­pto­nom ka­sni­je došao u Za­­greb, da bi­smo u tri uju­tro uz ka­vu i pri­ču o to­me ka­ko je os­tao si­ro­če s dvi­je go­di­ne ho­fi­­rao mo­joj ma­mi ko­ja je ma­lo pri­­je to­ga osta­la udo­vi­ca.”

Na­stu­pi ZJQ-a po Eu­ro­pi, ali i ju­go­sla­ven­skim jazz fe­sti­va­­li­ma po­put be­o­grad­skog ili bled­­skog, bi­li su sjaj­na pri­li­ka Bo­šku da stu­pi u kon­takt s mno­­­gim svjet­skim jazz zvi­je­z­da­­ma, što mu je ka­sni­je ko­ri­sti­­lo za svir­ku s nji­ma, ra­dij­ske i te­le­vi­zij­ske emi­si­je te B. P. Club. Ne zna u če­mu je štos, ali la­ko je pri­la­zio lju­di­ma, bez obzi­ra na nji­hov “zvje­zda­ni” sta­­tus. Ve­ći­na onih ko­ji su doš­li u Ju­go­sla­vi­ju ti­je­kom 60-ih bi­­li su im­pre­si­o­ni­ra­ni ka­za­liš­tem, li­ko­vnom kul­tu­rom i gla­z­bom. John Lewis je če­sto išao na izlo­žbe, upo­zna­vao naše sli­­ka­re pa čak i ku­po­vao nji­ho­ve sli­ke, pri­mje­ri­ce Mur­ti­će­ve. Is­to je i či­nio i Art Far­mer. Svi­đa­­li su im im se hra­na, pi­će i na­čin dru­že­nja, ko­ji ovdje ni­je bio slu­gan­ski, ne­go pri­ja­telj­­­­s­ki, odno­sno bli­zak ono­me ka­ko se ovdje ži­vje­lo.

“Me­ni je do te mje­re bi­lo nor­mal­no upo­zna­va­ti se i dru­ži­ti se s ta­kvim, svjet­skim gla­zbe­ni­­ci­ma da već de­se­tlje­ći­ma kru­ži ane­gdo­ta ka­ko je Char­lie Par­­ker sre­tan što je umro ta­ko ra­­no jer da je po­ži­vio, mo­rao bi s Pe­tro­vi­ćem zvi­ra­ti u ZJQ”, opi­su­je Boško svo­je re­la­ci­je s ve­­li­kim jazz zvi­je­zda­ma. Ta­k­va su pri­ja­telj­stva i po­znan­stva do­­ve­la Boška i do ne­kih ka­sni­jih su­ra­dnji po­put one s Ar­tom Far­me­rom, Big Jo­e­om Tur­ne­rom, Bu­ckom Claytonom ko­ji je u au­to­bi­o­gra­fi­ji šlji­vo­vi­cu zvao “very dan­ge­ro­us stuff”, Ni­­el­­som Pe­der­se­nom, Jo­e­jem Pa­s­som, Ge­or­gi­e­jem Fa­me­om.

Sre­di­nom 60-ih Mi­ljen­ko Pro­ha­ska ni­je že­lio osta­ti u Nje­­ma­čkoj jer je do­bar dio vre­me­­na po­sve­ći­vao ra­du s Big Ba­n­dom RTV-a Za­greb. Ni­je­m­ci su pre­dla­ga­li da ZJQ na­s­ta­­vi bez Pro­ha­ske, a s Jimmyjem Woodyjem, kon­tra­ba­si­s­tom or­ke­stra Du­kea El­ling­to­na, ko­ji je tra­žio mla­du eu­rop­s­ku eki­pu. Ame­ri­kan­ci, Bal­kan­­ci, cr­nac, bi­jel­ci - bi­li bi to sjaj­­ni ko­mer­ci­jal­ni ele­men­ti za re­­kla­mu. No, Boško ni­je htio bez Pro­ha­ske, dr­že­ći se “idi­ot­s­ke pa­ro­le Svi za je­dnog, je­dan za sve”. Iz go­di­ne 1967. osta­la je re­če­ni­ca “ZJQ su bi­tno bo­lji od oče­ki­va­nog, po­se­bno Boš­ko Pe­tro­vić, ko­ji bri­lji­ra na vi­bra­­fo­nu” iz ma­ga­zi­na The Jazz Rag, ali ne i lo­va jer oni su bi­­li ano­ni­mu­si za bri­tan­sku jazz sce­nu, a Buck Clayton i Big Joe Tur­ner (ravno iz or­ke­s­tra Co­un­ta Ba­si­ea) “top mu­si­ci­a­ns of the day” ko­ji su se u svir­­ku upu­sti­li s ne­kim “pa­tulj­ci­­ma iz Ju­go­sla­vi­je”.

En­gle­ski me­na­džer Alan Ba­tes je s je­dne ta­kve svir­ke obja­vio plo­­ču (za ugle­dnu ku­ću Fon­ta­na) i ni­kad ni­je pla­tio ni pe­ni­ja ZJQ-u. Ipak, to je bio pr­vi ve­ći pro­boj je­dnog našeg sa­sta­va va­ni, i to in­stru­men­tal­nog jazz sa­sta­­va ko­ji je po­stao pre­po­zna­t­­ljiv jer ni­je imi­ti­rao Mo­dern Jazz Quartet, ne­go se hra­bro upuš­tao u vla­sti­ti re­per­to­ar i ko­­ke­ti­ra­nje s ma­ke­don­skim, a ka­s­ni­je i istar­skim i me­đi­mur­s­kim etno­mo­ti­vi­ma, što ta­da u jaz­zu, po­pu i ro­cku ni­je bi­la pra­k­sa kao da­nas. Boško se još u 50-ima po­čeo igra­ti s afro­ku­ban­­skim ri­tmo­vi­ma, go­to­vo 40 go­di­na pri­je ne­go­li je Ry Co­o­der pro­sla­vio dje­do­ve i ba­ke iz Bu­e­na Vi­sta So­ci­al Clu­ba. Ma­­lo u šali, ma­lo u zbi­lji ka­že da je “world mu­sic po­čeo kad se 1988. vra­tio stan­dar­di­ma jaz­za pri­je ne­go­li je ‘naplatio’ tu ve­zu jaz­za i etna”. Pr­vi je u nas fu­zi­o­ni­rao jazz i rock, ali se i to da­nas već po­ma­lo za­bo­ra­vi­lo, kao i da su Za­greb Jazz Quartet, a po­tom i Za­greb Jazz Qui­ntet, ko­ji je če­sto na­stu­pao s Ar­tom Far­me­rom, bi­li ja­ka ime­­na eu­rop­ske jazz sce­ne 60-ih go­di­na. Se­dam mje­se­ci go­diš­nje Boško je obi­ta­vao izvan Za­­gre­ba; od to­ga dva mje­se­ca zbog kon­ce­ra­ta po Ju­go­sla­vi­ji, a pet mje­se­ci zbog na­stu­pa u ino­­zem­stvu. Na­pi­sao je oko 300 skla­dbi i sni­mio oko 100 al­­bu­ma, ra­ču­na­ju­ći i one dru­gih gla­zbe­ni­ka na ko­ji­ma je go­s­to­vao. Na­ra­vno, za mno­ge “pa­tulj­ke” on je pri­je i po­sli­je sve­­ga ostao “vi­no­lju­bac”.

Po­če­tkom 70-ih Big Band RTV-a Za­greb pod di­ri­gent­s­kom pa­li­com Pro­ha­ske odla­zi na dvo­mje­se­čnu tur­ne­ju po Ru­­si­ji. Boška ni­su zva­li jer su po­­kušali an­ga­ži­ra­ti ma­nje gla­z­be­ni­ka ka­ko bi svi nešto za­ra­di­­li, a nje­mu je to čak i odgo­va­ra­­lo jer je izvr­sno ko­ti­rao na lje­s­tvi­ca­ma eu­rop­skog jaz­za, kao na onoj ma­ga­zi­na Jazz Fo­rum, na ko­joj je ne­ko­li­ko go­di­na bio izme­đu pr­vog i tre­ćeg mje­s­ta. Za ta dva mje­se­ca, kad je Big Band tre­bao ići u Ru­si­ju, baš je do­go­va­rao de­se­tak kon­ce­­ra­ta po Eu­ro­pi. U je­dnom ni­ght clu­bu u Po­re­ču na­le­tio je na osta­tak osje­čkih Di­na­mi­ta; me­­đu nji­ma i na Ra­tka Di­vja­ka, Bra­nu Živ­ko­vi­ća, Ve­dra­na Bo­­ži­ća i Al­ber­ta Kra­sni­ci­ja, te ih po­zvao da kre­nu s njim na tih de­se­tak kon­ce­ra­ta. Bio je to za­­me­tak B. P. Con­ven­ti­o­na, u ko­­jem će usko­ro zna­čaj­nu ulo­gu igra­ti naš ve­li­ki jazz gi­ta­rist Da­mir Di­čić Dič.

“Na praškom fe­sti­va­lu po­ku­­pi­li smo ve­li­ke ova­ci­je, pa sam na bi­su na po­zor­ni­cu po­z­vao ne­ko­li­ko izvr­snih gla­zbe­ni­­ka iz isto­čne Eu­ro­pe i sve nas za­­je­dno na­ja­vio kao Boško Pe­tro­vić & Non-Con­ver­ti­ble Ea­ste­rn All Stars. Ubr­zo smo za ta­­da mo­ćnu di­sko­graf­sku jazz ku­­ću MPS sni­ma­li li­ve al­bum na fe­sti­va­lu u Lju­blja­ni, a usli­je­­dio je i po­ziv za Ber­li­ner Jazz Ta­­ge, ko­ji se odr­ža­vao u Ber­lin­­skoj fil­har­mo­ni­ji, pa sam se za­­fr­ka­vao da sam di­ri­gi­rao oda­­kle i Ka­ra­jan. MPS mi je u Be­r­li­nu dao ugo­vor pre­ma ko­jem ima pra­vo izda­ti snim­ku ako je do­bra, a i ako ni­je, mo­ji mu­­zi­ča­ri i ja do­bit će­mo pu­nu svo­­tu - oni po 1000 ma­ra­ka sva­­ki, a ja 10.000 ma­ra­ka, što je u to vri­je­me bi­lo pra­vo bo­ga­s­tvo”, pri­sje­ća se Boško. Taj je al­bum, “Swinging East”, sa­­sta­va Boško Petrovic’s Non-Con­ver­ti­ble All Stars izašao 1971. u ne­ko­li­ko ze­ma­lja i do da­­nas ostao nje­gov naj­ve­ći ko­mer­­ci­jal­ni uspjeh.

Svir­ke B. P. Con­ven­ti­o­na iz 70-ih i ra­nih 80-ih po La­pi­da­ri­­ju, stu­dent­skim klu­bo­vi­ma i ra­z­nim dru­gim pro­sto­ri­ma, ko­­ji da­nas u pra­vi­lu ne­ma­ju više mno­go ve­ze s jaz­zom ili su za­t­vo­re­ni ili pre­tvo­re­ni u ne­ke mno­­go su­mnji­vi­je pro­sto­re, i da­­nas se pre­pri­ča­va­ju kao jazz in­­ici­ja­ci­je ni­za ta­dašnjih ro­ke­ra. B. P. Con­ven­ti­on pri­ve­den je kra­ju u vri­je­me kad je Boško ot­vo­rio B. P. Club, u ko­jem je na­­po­kon našao svoj “dru­gi dom”.

Na­ra­vno, kao gla­zbe­nik ni­je ostao “ne­za­po­slen”. Već go­di­na­ma pod ime­nom Boško Pe­tro­vić Trio kon­cer­ti­ra s du­go­go­dišnjim su­ra­dni­kom, pri­ja­te­ljem i ba­si­stom Ma­ri­om Ma­vri­nom te lju­bljan­skim gi­ta­ri­stom Pri­mo­žom Grašičem. Teško da se mo­že po­ža­li­ti na ne­a­kti­vnost. Hva­tao sam ga izme­đu kon­ce­ra­ta u Au­stri­ji, Slo­ve­ni­ji i Hr­vat­skoj, upra­vo mu je obja­vljen izvr­stan al­bum B. P. Con­ven­ti­o­na “Bag’s Gro­o­ve” s ne­da­vno pro­na­đe­nim li­ve snim­ka­ma na­sta­lim 1977. u Stu­di­ju M no­vo­sad­ske ra­di­o­te­le­vi­zi­je, a že­li obja­vi­ti i li­ve snim­ke Za­greb Jazz Quarteta na­sta­le sre­di­nom 60-ih u Lu­ga­nu, Fre­i­bur­gu, Be­ču i Za­gre­bu.

Usko­ro izla­zi DVD (u izda­nju stu­di­ja Ga­ma) sa snim­ka­ma oblje­tni­čkih kon­ce­ra­ta sni­mlje­ni­ma 2008. u po­vo­du 20. ro­đen­da­na B. P. Clu­ba, a dovršava i snim­ke Boško Pe­tro­vić Tri­ja za ko­ji su elek­tron­ske po­dlo­ge na­pra­vlje­ne u Pa­ri­zu.

Već go­di­na­ma or­ga­ni­zi­ra klup­ske fe­sti­va­le Spring­ti­me Jazz Fe­ver, Century Of Blu­es, Mu­sic Car­ro­u­sel i Hr­vat­ski Jazz Sa­bor u B. P. Clu­bu te fe­sti­val u Gro­žnja­nu ko­jeg je 2007. Eu­ro­pe­an Jazz Awards Com­mit­tee pro­gla­sio naj­bo­ljim “boutique fe­sti­va­lom”. U ta­mošnjoj lje­tnoj ško­li je i men­tor ne­ko­li­ci­ni mla­dih eu­rop­skih vi­bra­fo­ni­sta.

Ipak, do­ne­kle je re­zi­gni­ran “sta­njem du­ha je­dnog društva u je­dnom vre­me­nu”, od če­ga bje­ži u svoj “splen­did iso­la­ti­on”, za “stamm­tisch” oko ko­jeg se oku­plja nje­go­vih de­set, pe­tna­est pri­ja­te­lja od ko­jih je mu­zi­čar sa­mo još Bran­ko Bu­lić Bu­la.

“Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja je osta­rje­la do te mje­re da ma­lo­tko od nas že­li po uli­ci ur­la­ti o pro­ble­mi­ma, tvo­ja ge­ne­ra­ci­ja ne zna bi li pu­ca­la ili se na­pi­la, a mla­đi ne shva­ća­ju u če­mu su jer ne zna­ju da je ne­kad bi­lo bo­lje ili dru­kči­je. Znaš li ko­li­ka je na Te­le­vi­zi­ji Za­greb bi­la gle­da­nost, do­duše u pri­me ti­meu, mo­je emi­si­je ‘Do­bro došli u svi­jet jazza’? 30 po­sto!”

Negdje u vrijeme Unverzijade na­­­pokon se našao jedan prostor u Teslinoj 7 za kojeg se, nakon de­­bakla s diskoklubom, is­po­s­ta­vilo da bi mogao biti dobar za jazz klub o kakvom je Boško go­di­nama maštao. Nakon ras­pis­i­v­a­nja natječaja na kojem je po­bi­jedio sa svojom vizijom, kre­nulo se u uređenje.

“Dugo je Miro Šutej htio napra­vi­ti omot za neki moj album, no na kraju je uredio klub. Valoviti zi­dovi pridonijeli su izuzetnoj akus­tičnosti kluba pa sve snim­ke snimljene ovdje zvuče sjajno, za­hvaljujući snimatelju Čači­no­vi­ću, ali i arhitektu Branku Sila­đi­nu.”

Boško je odmah uzeo prijatelja An­đelka Vučića kao partnera za ugos­titeljski dio posla, kasnije je bitnu ulogu u klubu dobio i Jo­zo Bartolović, a godinama je oko programa pomagao i Boš­kov sin Kolja, koji danas vodi od­ličan festival “Lastovo - otok glazbe”, dok likovnu proble­ma­ti­ku kluba rješava Nenad Do­gan. “Sva sreća što je Anđelko imao živaca da proguta moje ke­­refeke, koje su često kon­tra­pro­duktivne za komercijalno po­s­lovanje kluba. Ali, još pli­va­mo zahvaljujući sponzorima po­put Hypo Alpe Adria Banke i Grad­skog ureda za kulturu, s ko­jim surađujem već 40-ak go­di­na”, kaže Boško.

Ubrzo su došle i fotografije glaz­be­nika koji su nastupali u klubu, a prvih deset godina marljivo ih je snimao Damil Kalogjera. “Često netko kaže: ‘Pa, nemaš fot­ku Milesa Davisa’, a ja ka­žem: ‘Naravno, on ovdje nije svi­rao, a ovi drugi jesu’.

Danas B. P. Club nije više jedini jazz klub u gradu, ali je jedini koji se može pohvaliti anegdotama po­put one kada je Art Farmer re­­kao kako se poslije pet seansi kod svog psihijatra u New Yor­ku, a plaćao ih je po 100 dolara na sat, ne osjeća ni upola dobro kao nakon sjedeljke za Boš­kovim “stammtischom”.

JUTARNJI LIST (15.2.2009)